Danas me učiteljica mog najmlađeg sina hitno pozvala telefonom. Glas joj je bio oštar, pomalo uzrujan:
„Dođite odmah u školu. Vaš sin… pa… sav je usran!“
U tom tonu nije bilo prostora za dodatna pitanja. Uspio sam nekako ubijediti šefa da me pusti s posla (žena nije mogla, bila je dežurna), i odmah sam krenuo. U glavi – haos. Šta se desilo? Je l’ bolestan? Da nije nešto ozbiljno?
Stižem u školu, ulazim u hol i odmah znam da je sve učiteljicino bilo tačno. Moj sin stoji tamo, spuštene glave, sav jadan. Oko njega – aroma koja razara oči. Učiteljica stoji po strani, gleda me kao da sam ja poslao biološko oružje u učionicu.
„Odvedite ga kući. Odmah. I… okupajte ga“, rekla je s pogledom koji nije ostavljao prostor za raspravu.
Prilazim svom malom, kleknem da budem u visini očiju. Pitam ga tiho:
„Sine, šta se dogodilo?“
Pogleda me ispod obrva, sramežljivo, i kaže:
„Tata… takmičili smo se ko će jače i duže da prdne. I ja sam se baš napregao… i… eto.“
Ljudi, u tom trenutku sam bio između dva univerzuma – onog gdje moraš biti odgovoran roditelj i onog gdje ti je smijeh jedina reakcija koja ti je dostupna. Ali pokušao sam da ostanem ozbiljan:
„Znači, dao si sve od sebe?“
A on, sav ponosan, klimne glavom:
„Jesam, tata! Stvarno sam se trudio!“
U autu više nismo mogli da se suzdržimo. Smijali smo se do suza. A ja sam mislio: Ako ništa drugo, bar je išao do kraja. U svakom smislu.
Moj mali pobjednik. Prvi u… hm… disciplini gdje rezultati nisu mjerljivi, ali se itekako osjete.
