“Otišao sam u Albaniju, zaprosio je, otac i majka su mi SKAKALI OD SREĆE” U ovom srpskom selu ima samo TROJE DECE, a sve ih je rodila Zoge

396

Od Gornje Ojkovice do Štitkova 13 je kilometara, a u ovom delu novovaroškog kraja pritisnutog siromaštvom samo troje dece. I svi u kući Timotijevića, i svi od iste majke, Albanke. Udala se ovde i pronašla sreću, zamenivši ravnicu primorja za brdovitu zabit u tuđini.

Zoge Lajthia joj ime, a Zorica je zovu. Nadimak po naški dade joj svekrva, beskrajno zahvalna snajki što joj sin ne osta neženja i što joj unuke podari.

– Meni srce puno, ali me duša boli što nadaleko nema više dece. Kad o meni pričaju, ne kažu „onaj što je oženio Albanku“, nego „onaj što ima čeljad“, pa naglase – troje. Kao da imam ne znam ni sam kakva čuda, a ne decu. Tuga je golema kad te znaju po tome što si otac, kad u celom kraju nemaš kome da odeš na veselje, kad sam posle dugo vremena prvi iz čije kuće se čuo dečji plač, kad ću još dugo ostati poslednji koji je zaljuljao kolevku – priča nam Radosav Timotijević, Zogin – Zoričin suprug.

Njihovom najstarijem sinu Bojanu su četiri godine. Druga nema i neće ga imati dok ne pođe u školu. Brat mu Dobrivoje tek napunio dve, a sestri im Jovani tek šest meseci.

FOTO: V. LOJANICA / RAS SRBIJA

Hteo je Radosav pošto-poto, ne želeći večno da momkuje, da se oženi. Bilo je devojaka koje su htele da pođu za njega, ali nijedna nije htela na selo. Nisu želele opanke, svaka je na štalu bila gadljiva, volela da bude varošanka, nikako seljanka. Ne kudi ih Timotijević, jer nijedna ne bi bila kao što je Zoge, a poznajući sumornu svakodnevicu sela, jasno mu je što žene hoće u grad i daje im to za pravo.

– Otišao sam u Čačak, upoznao jednu Albanku, ona mi pokazala sliku svoje sestre. Rekao sam hoću… Otišao sam u Albaniju, zaprosio Zoge, 12 godina mlađu od mene. Pristala je… Veselja li kad sam je doveo kući, majka Jela i otac Slobodan su od sreće skakali. Zoge im je veliki kamen sa srca skinula, a tek radosti kad su se deca počela rađati – prepričava Radosav.

Njegovoj supruzi najteže su pali jezik, planinska klima i teren. Za ovih godina, ocenjuje Radosav, srpski je savladala za čistu peticu.

– Dole kod mene su ravnice, a ovde brdo do brda. Živela sam blizu mora, tamo gde zima ne postoji, a ovde sneg zna da zaveje do kukova. Selo mi nije problem, jer sam na selu odrasla. Uslovi života mi nisu teško pali, beda tamo, beda ovde, navikla sam da se nema – priča majka jedino troje mališana u čitavom kraju.

Svekar i svekrva je hvale, sve najbolje o njoj pričali priji kad je prošle godine dolazila iz Albanije da obiđe kćer i unuke u čestitoj kući Timotijevića. Zna Zoge da pomuze krave, uzvari mleko, spravi sir – onaj čuveni zlatarski, ravnopravno s mužem radi u njivi, kosi, plasti, sprema, čisti. Drugačije se na selu i ne može, naročito kad kuća živi od poljoprivrede. Uz sve to brine o porodu.

Zoricu, kako Albanku od milošte zove svekrva, svi u selu hvale kao vrednu i skromnu ženuFOTO: V. LOJANICA / RAS SRBIJA
Zoricu, kako Albanku od milošte zove svekrva, svi u selu hvale kao vrednu i skromnu ženu

– Da vidiš moju Zoricu kad upregne volove, pa barabar sa mnom u šumu da izvlačimo drva ili da vozom čistimo put. Prošle zime sin nam se razboleo, a do puta dva i po kilometra, sve kroz dubok sneg. Malo ga ja nosio, pa stao da predahnem, a onda ga uzela ona, nosila u rukama. Vičem: „Nemoj, trudna si, ne smeš, ne možeš“, a ona ne da za pravo. Brže ona išla sa njim u naručju nego ja – hvali Timotijević suprugu.

Bojan (4), Dobrivoje (2), Jovana (šest meseci) za sada nemaju drugova i drugarica, samo jedni druge
FOTO: V. LOJANICA / RAS SRBIJA
Bojan (4), Dobrivoje (2), Jovana (šest meseci) za sada nemaju drugova i drugarica, samo jedni druge

Bojan, Dobrivoje, Jovana. I tu će Radosav i Zoge staviti tačku što se tiče dece. Ne može se više.

– Da je do nemaštine – nije. Do zemlje bi dan i noć savijali grbače da prehranimo još dece, odavajali od usta ako treba, ali drugo je u pitanju. Najbliža škola odavde je sedam kilometara, u Jasenovu, pola puta je kroz šumu. Brzo će naša stasati za školu, a treba ih jedno po jedno ispraćati i sačekivati. A ko bi onda pazio na četvrto, peto. Barem da čiste puteve, da se može kolima, i nekako, ali u ovim uslovima ne – sleže ramenima Radosav.

Pričao nam još o supruzi, o teškom životu na selu, svakom krvavo zarađenom dinaru koji se prvo troši na decu, a za njih šta ostane. Na sve je Radosav imao odgovor osim na pitanje – Da li bi Zoge došla u Gornju Ojkovicu da je znala gde dolazi?

 

Izvor:blic.rs