Imala sam teške razgovore ove nedelje.

“Gledaj me u oči”, rekoh svojoj komšinici Karen.

„Dajem ti ovo kao lično obećanje – neću dozvoliti da tvoja deca umru od ove bolesti.“

Progutala sam knedlu u grlu.

Pre dve nedelje naša deca su bila na žurci gde su svi zajedno jeli picu i gledali crtaće. Trčali su tamo-ovamo između naših stanova. Ovo je bilo pre nego što je zavladala mera “socijalnog distanciranja”.

I dalje se osećam dobro po pitanju obećanja koje sam dala Karen, jer deca očigledno ne umiru od Covid-19. Ali postoje drugi kojima ne mogu da dam takvo obećanje.

Nekoliko dana kasnije, dobila sam tekst od prijateljice. Ima astmu. “Pričam to jer moram nekome da kažem”,napisala je.

Zamolila je da, ako se razboli i ima loše prognoze, da joj puste snimke na kojima se čuje glas njene ćrke Džozi.

“Mislim da bi me to vratilo”, rekla je. Džozi je inače najbolja drugarica moje četvorogodišnje ćerke.

Danas se u bolnici u kojoj radim, jednoj od najvećih u Njujorku, broj zaraženih od koronavirusa i dalje uvećava, i postoji pokret za premeštanje što većeg broja zdravstvenih radnika na urgentno odeljenje nove klinike.

Nebo se ruši. Ne bojim se to da kažem. Za nekoliko nedelja me možete nazvati paničarem. Mogu živeti s tim. Zapravo, biću presrećna ako se pokaže da grešim.

Paničar nije reč kojom bi me iko ikada ranije opisao. Ja sam hirurg i specijalista urgentne medicine a veći deo moje obuke provela sam pohađajući traume i radeći na odeljenju intenzivne nege u Harvardu. Sada sam u poslednja četiri meseca obuke kao pedijatrijski hirurg u Njujorku. Deo mog posla podrazumeva da me probude usred noći jer moram do dečje bolnice kako bih nekoj bebi pomogao jer joj pluća otkazuju čak i uz maksimalnu podršku respiratora.

Scenariji koji oponašaju završnu fazu Covid-19 deo su mog posla. Panike nema u mom rečniku; emocija je izvučena iz mene kroz devet godina treninga. Ovo je drugačije.

Živimo u globalnoj krizi javnog zdravstva koja se kreće brzinom i obimom kakvu niko ne pamti. Pukotine u našem medicinskom i finansijskom sistemu otvaraju se poput ubodne rane. Bez obzira kako se ovo odigralo, život će zauvek izgledati malo drugačije za sve nas.

Na prvoj liniji pacijenti se postrojavaju izvan naših hitnih službi i klinika i traže od nas odgovore – a mi odgovra imamo malo. Tek u petak testiranje na koronavirus postalo je dostupnije u Njujorku, a testovi su i dalje izuzetno ograničeni. Odmah do moje kancelarije u bolnici, laboratorija se premešta sa nadom da će moći da uradi 1.000 testova dnevno. Ali danas, a verovatno i sutra, čak ni doktori nemaju direktan pristup testiranju u celoj zemlji. Pored toga, smernice i kriterijumi za testiranje se menjaju gotovo svakodnevno. Naš zdravstveni sistem je upetljan u neizvesnu situaciju. Rukovodstvo naše bolnice neumorno radi – ali lekari na terenu pesimistično gledaju na naše mogućnosti.

Tokom boravka u dečjoj bolnici ranije ove nedelje, video sam da se kutije rukavica kao i druga lična zaštitna opreme smanjuju. Ovo je kriza i za naše ugrožene pacijente i za zdravstvene radnike. Zaštitna oprema je samo jedno od mesta gde zalihe nedostaju. U našoj velikoj bolnici od 4.000 kreveta u Njujorku imamo 500 respiratora i 250 rezervnih. Ako nam se dogodi obim infekcije Covid-19 kao u Italiji, verovatno će nam ponestati respiratora u Njujorku. Protivvirusni „tretmani“ koje imamo za Covid-19 su eksperimentalni i mnogi od njih tepko da će biti odobreni.

Dozvolite da ponovim. Nebo se ruši.

Ovo kažem ne da biste paničili već da bih vas mobilisao. Potrebno nam je više opreme i potrebna nam je odmah.

Konkretno rukavice, maske, zaštita za oči i više respiratora. Potrebni su nam naši prijatelji da prave i testiraju prototipove da bi prepravili respiratore koje imamo kako bi mogli da opsluže više od jednog pacijenta u isto vreme. Potrebni su nam naše laboratorije koji čine sve napore ka istraživanju vakcina i protivvirusnog lečenja.

Potrebne su nam bolnice da shvatimo kako da brzo modifikujemo svoju postojeću praksu kako bi se prilagodili ovom virusu.

Lekari širom sveta dele informacije, protokole i strategije putem društvenih mreža, jer su naši standarni kanali za objavljivanje prespori. Majke lekara i hirurga se okupljaju na Fejsbuk grupama kako bi objavile savete roditeljima i javnosti.

Ostanite kod kuće, ali molim vas nemojte da se zakucate za kauč. Kao i svi, imam trenutke kada misao o najgorem mogućem scenariju sa koronavirusom ukrade dah. Ali gušenje u mračnim mestima našeg uma ne pomaže. Umesto privatne panike, potrebno nam je javno delovanje. Nama koji svakodnevno ulazimo u sobe pacijenata pozitivnih na Covid-19 trebate i vi i vaše misli i vaše mreže i vaša kreativna rešenja i glas da znamo da se borite za nas.

Možda ćemo mi biti ti koji ćemo vas dočekati na pragu naše bolnice. A kad dođete, obećavam da neću paničiti. Iskoristiću sve što zznam da vas održim u životu. Molim vas, učinite isto za nas.

Kurir.rs/New York Times