Upravo je njegova miljenica presudno uticala na to da pomaže tuđoj deci

Dragan Đorđević iz Ševarica, kod Šapca, ima tek 23 godine, sopstveni frizerski salon u gradu i samohrani je otac četvorogodišnje ćerke. “Tako mlad, a “završio sva posla u životu”, rekao bi neko. Dragan je, međutim, samo pratio svoje želje i snove i nije odustajao pred teškim životnim izazovima. Naprotiv, pre vršnjaka je postao “svoj čovek” koji zarađuje, brine o odrastanju sopstvenog deteta i pomaže brojnoj nepoznatoj deci.

U Draganovom frizerskom salonu u Mačvanskoj ulici u Šapcu već dugo vremena za decu iz socijalno ugroženih porodica ne važi cenovnik šišanja koji je uredno okačen na zidu. Za njih, po Draganovoj volji, šišanje je besplatno!

– Tražim samo da mi na uvid pokažu bilo koji dokument koji potvrđuje da je porodica korisnik socijalne pomoći. Ništa više. Ošišam dete i roditelji se zahvale. Tada se prijatno osećam i uvek pomislim na izreku: Učini dobro i bog će prepoznati tvoje delo – kaže ovaj humani frizer.

Klasično muško šišanje, po cenovniku, košta 300 dinara. Toliko se, u korist siromašne dece, Dragan odrekne nebrojeno puta tokom meseca. Ne vodi beleške o tome, a ni termine za svoju humanu misiju nije unapred odredio. Nekada bude jedno ili više humanih šišanja dnevno, a nekada prođe dan i niko se ne pojavi.

– Ima dosta siromašnih porodica sa decom u našem gradu kojima znači što ne moraju da plate šišanje. Tih 300 dinara je njima veliko ako svakog meseca čekaju da prime dečiji dodatak ili socijalnu pomoć od države ili teško zarade dnevnicu, pa ne znaju na šta pre da potroše. Dešava se da roditeljima bude neprijatno što se već jednom dete besplatno šišalo, pa ponude novac, a dobro pamtim da su već bili i da je za njih šišanje uvek gratis – priča Dragan.

Svoje najmlađe mušterije, koje često u stolici demonstriraju nestašluke, plaču ili ispuste cuclu, Dragan šiša sa posebnom pažnjom i strpljenjem. I sam je, od svoje 19 godine brižan otac jedne devojčice, od koje je, sticajem okolnosti bio razdvojen i koju je velikim požrtvovanjem i ljubavlju posle četiri godine vratio u svoj dom.

Nije voljan da prepričava sve što je pregrmeo da ćerkica ponovo bude sa njim. Ali je upravo to presudno uticalo da pomaže tuđoj deci.

Sve tužno i ružno što je doživeo kao mlad roditelj u trenutku potisne zadovoljstvo posle reči “Hvala” koje mu upute dečaci i devojčice kada sa sveže ošišanim glavicama izlaze iz salona.

(Telegraf D. Grujić)