Smrt je ovde deo duhovnog putovanja: Torajci veruju da duh ostaje u blizini tela i da žudi za pažnjom najmilijih

Jedne večeri, malo pre sedam, Elizabet sa ostrva Sulavesi povuče zlatnu zavesu s vrata i ode u sobu. Razgovara sa suprugom i kaže mu da “imaju gosta izdaleka”. Iza njenih leđa potom se pomalja najstariji sin Džejmi koji ulazi u sobu i neko vreme ćuti.

– Evo ti pirinča, tata. Evo ti i riba. Ima i čilija – kaže dečak. Njegova majka Elizabet zatim kaže “ocu da se probudi jer je vreme za njegovu večeru”. Dirljiv je to porodični prizor, kakvih je na planetu Zemlji svakoga dana bezbroj, s jednim izuzetkom. Elizabetin muž, bivši službenik gradskog odeljenja za venčanja, mrtav je već gotovo dve nedelje.

Petrus Sampe nepomično leži na drvenom bračnom krevetu, ispod pokrivača crvene boje navučenog do ukočene brade. Još nekoliko dana ležaće u ovoj kući na rubu grada Rantepao, u zabačenom delu ostrva Sulavesi u Indoneziji, prenosi Večernji.hr.

Njegova žena i deca razgovaraće s njim svaki put kada mu donose hranu, četiri puta dnevno: doručak, ručak, večeru i čaj poslepodne.

 To radimo zato što ga volimo i toliko poštujemo – kaže drugi sin Joke.

– I pre smo jeli zajedno. Još je kod kuće, trebali bismo da ga hranimo – kaže Elizabet.

Umotani leševi čuvaju se u najjužnijoj sobi tongkonana, tradicionalnoj kući Toraja, gde mogu biti mesecima, sve dok porodica ne uštedi dovoljno novca za dostojanstven ispraćaj malinom nedugo nakon smrti podrazumevaju da telo neće istrunuti, nego će se s vremenom mumificirati.

Miris u sobi stoga nije ništa više od uobičajenog nagoveštaja sandalovine koji se diskretno širi domom porodice. Na zidu iznad Petrusovog tela slika Isusa Hrista s jagnjetom u naručju, pogleda skrušeno uperenog prema tlu.

Četiri dana posle, nakon muzičke počasti, hrišćanske verske službe i večere sa svinjetinom, povrćem i rižom za više od stotinu gostiju, članovi porodice podižu Petrusa iz kreveta u sanduk. Taj će događaj zabeležiti kamerama pametnih telefona. Osmoro dece, rodbina i prijatelji iz susedstva gurkaju jedni druge kako bi uhvatili bolji pogled. Potom, Petrus će ostati u kući u kovčegu do sahrane u decembru, još četiri meseca. Njegova će žena do tada živeti u kući s njim; ovdašnje porodice slede stari običaj da nikada mrtvu osobu ne ostavljaju samu. Do sahrane će ga Elizabet i njena deca zvati makulom – bolesnom osobom.

– Verujemo da je, iako je otac makule, njegova duša i dalje u kući – kaže Joke.

Toraja – ljudi iz planine

Toraja su etnička grupa koja živi u planinskoj regiji ostrva Sulavesi, jedanaestog po veličini ostrva na svetu, smeštenog oko 800 kilometara severoistočno od Balija. Niko ne zna tačno kada je narod Toraja – prevodi se kao “ljudi iz planine” ili gorštaci – započeo sa zagrobnim svečanostima. Torajanski jezik zapisan je tek početkom 20. stoleća, tako da je većina starih tradicija još uvek usmena. Tek nedavno, tretiranjem drvenih fragmenata naučnici su otkrili da takve prakse datiraju još iz vremena 9. stoleća nove ere.

Toraja je nominalno hrišćanska – uglavnom protestantska, ali i katolička – zahvaljujući uticaju holandskih misionara.

Spojili tradiciju i hrišćanstvo

Prvi kolonijalni brodovi stigli su u današnju Indoneziju krajem 16. veka, u potrazi za muskatnim oraščićem. Holanđanima je trebalo nešto više od 300 godina da stignu do Toraja, pa je kao odgovor na prodor islama po ostatku ostrva na njihovu teritoriju uspostavljena je hrišćanska enklava koju čine većinom protestanti, ali i rimokatolici, u većinski muslimanskoj zemlji.

Premda je narod Toraje naklonjen ritualima animizma pa kod njih postoji verovanje da osim ljudi i sve što nema ljudski oblik, kao što su životinje, biljke, pa čak i predmeti i pojave imaju duh i dušu, više ili manje uspešno su svoju tradiciju sljubili s hrišćanstvom pa gotovo svaki korak u pogrebnim ceremonijama prati molitva, čitanje iz Mateja ili Ivana i recitacija Gospodu.

Torajci su prigrlili novu veru, ali su nastavile da praktikuju svoje običaje sve do danas. Ovaj narod od malih nogu uči da prihvata smrt kao deonicu životnog puta, a kad član porodice umre, u skladu sa svojim tradicionalnim naukom Aluk To Dolo (Način predaka), leče ga i neguju kao da je bolestan.

Smrt je ovde deo duhovnog putovanja: porodice čuvaju mumificirane ostatke svojih pokojnika u svojim domovima i, sledeći tradiciju, pozivaju ih da se svakodnevno pridruže obedu pre nego što budu konačno sahranjeni. Ovi ljudi žive s leševima svojih najmilijih, nutkajući ih hranom, vodom i cigaretama, jer veruju da duh ostaje u blizini tela i žudi za pažnjom i brigom najmilijih.

Umotani leševi čuvaju se u najjužnijoj sobi tongkonana, tradicionalnoj kući Toraja, jer puja (nebo) leži u tom smeru.

“Bolesni” se u toj sobi moraju okrenuti prema zapadu jer su u tranziciji. A tranzicija bi mogla potrajati nekoliko meseci, u nekim slučajevima i godinama, nakon što je osoba udahnula poslednji put, sve dok porodica ne uštedi dovoljno novca za dostojanstven ispraćaj.

Samo je jedan kult ovde podjednak kultu smrti, a to je za Torajce bizon. I stoga poslednji dah prvog žrtvovanog vodenog bizona ubijenog tokom ceremonije rambu označava službenu smrt “bolesne osobe”. I što više bivola bude žrtvovano, brže će duša pronaći svoj put do neba. Predloženi broj žrtvenih bivola za sahrane srednjih kasta je 24, a trošak pogreba doseže više od 50.000 američkih dolara za niže kaste i otprilike između 250.000 i 500.000 dolara za više, što pomaže razumevanju zašto mrtvo telo može (a ponekad i mora) tako dugo ostati u porodičnoj kući.

A kada ih na kraju zatvore u kovčeg, posmrtne ostatke polažu u rupe izbušene u visokoj, ravnoj, vertikalnoj steni, zatvorene malim drvenim vratima. Na malim balkonima sa spoljne strane, pak, montiraju tau tau lutke koje predstavljaju pokojnike, ali samo u slučaju ako su tokom pogrebne ceremonije žrtvovana 24 vodena bivola. No, ni u rupama u steni pokojnici ne nalaze mira. Odatle ih članovi porodice vade uoči rituala Ma’nene, u prevodu čišćenje mrtvih.

Svake godine u avgustu Torajci svoje mrtve rođake iskopaju, čiste i doteruju njihova lica i tela, oblače ih u novu i čistu odeću, na lobanje montiraju sunčane naočare ili šešir, pa ih u povorci zombija prošetaju gradom, naprave po koji selfi s pokojnicima pa ih potom vraćaju u kovčege

Kuće kao lađe

Svi ovi rituali odvijaju se u fascinantnoj scenografiji. Sela plemena Toraja svetski su poznate vizure pod zaštitom UNESCO-a i na popisu zaštićene svetske kulturne baštine, s tradicionalnim kućama i krovovima nalik na brod – neki stanovnici oblik pripisuju rogovima bizona – poređanima u dva reda na širokoj ulici. Svi ti prizori mamac su za nekoliko hiljada turista koji ostrvo Sulavesi posete svake godine, ali i brojne antropologe koji žele pokazati zapadnjacima nepojmljive običaje.

No, treba reći i to da Torajci, kada umiru voljene osobe, ne beže od tuge. Ali smrt za njih nije zid od opeke, već prozračni veo koji leprša, baš kao i tradicija koja ne poznaje značenje sintagme “počivali u miru”.

(Telegraf.rs)